Vojni rok po meri vojnih liferanata

Iza najave o vraćanju redovnog vojnog roka u Srbiji krije se više mogućih razloga, ali to sigurno nisu patriotizam ili želja za jačanjem odbrambene moći zemlje, već pre želja za bogaćenjem na račun vojske, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Iskustvo nas uči da u Srbiji udaranje u nacionalne talambase najčešće označava početak bogaćenja privilegovanih grupa povezanih sa režimom pa se, prema rečima naših sagovornika, opravdano postavlja pitanje da li je najava vraćanja redovnog vojnog roka – treniranje patriotizma u finišu „rešavanja problema Kosova“ ili nabacivanje lake zarade tajkunima bliskim vlasti.

Sagovornici VOICE-a podsećaju i na brojne primere iz istorije koji svedoče o bogaćenju tokom ratova, a u kojima značajne uloge igraju političari i njima bliski privrednici. Tokom ratova devedesetih, čak je bilo slučajeva da su sinovi pojedinih generala osnivali preduzeća koja su zatim postajala vojni liferanti i, na taj način, novaciz državne kase prelivali u privatne džepove.

Ekonomski ispred partiotskih razloga

Ekonomski analitičar Mijat Lakićević za VOICE ocenjuje da se treba fokusirati na ekonomske, a ne patriotske i nacionalističke razloge za eventualno uvođenje vojnog roka.

– Kao što kaže ona izreka: čim neko krene da govori o patriotizmu, ja pogledam gde mi je novčanik. Nema šta drugo da bude osim tih nekih interesa, odnosno pokušaja nekih ljudi da izvuku materijalnu korist za sebe. Javni sektor se polako privatizuje, nema više Železare, nema više RTB-a, možda neće biti ni Telekoma, desetine drugih preduzeća odlaze u privatizaciju. Postoje te grupe ljudi koje su navikle da sisaju državni budžet, odnosno pare poreskih obveznika i građana Srbije, i oni sada traže novi izvor prihoda. A šta bi to bilo nego vojska – kaže Lakićević.

Okruženi NATO-om

Mijat Lakićević podseća da se pod parolom nacionalizma i patriotizma uvek govori o velikim problemima i brigama, iako je realnost takva da su često takve priče samo paravan za lukrativne poslove pojedinaca.
– Protiv koga ćete vi to da ratujete? Svuda oko nas je praktično NATO. Šta sad, mi ćemo da se bijemo sa NATO-om? To je potpuno besmisleno u svakom pogledu i onda, očigledno, znači da iza toga mora da stoji nešto drugo – kaže Lakićević.
Sociolog Jovo Bakić, s druge strane, podseća da se Varšavski pakt urušio padom Sovjetskog saveza, te da ništa nije trajno.
– Ono što je danas, ne mora biti sutra i pametan čovek razmišlja na duže staze, sa nekoliko alternativa. U tom smislu, NATO danas jeste, sutra nije – kaže Bakić. On napominje da je utisak da današnja Vojska Srbije i nije napravljena da služi interesima ove zemlje, bez obzira što je čine specijalne jedinice bogate ratnim iskustvom.
– Vi specijalnim jedinicama ne možete da vodite čitav rat, jer nema vojske bez brojne pešadije. U tom smislu, ta vojska koja je napravljena pod reformskom palicom Dragana Šutanovca, jeste vojska u interesu NATO-a, a ne u interesu Srbije – ističe Bakić.

Podseća da se kod javnih službi, poput vojske ili zdravstva, vrte ogromne pare koje na osnovu javnih nabavki odlaze u džepove različitih dobavljača.

– Za vojsku su vezani veliki poslovi. Mi samo imamo u vidu avione, helikoptere i slično, ali za vojsku treba i sapun, toalet papir, maramice, odeća, kaiševi… Možeš da prodaješ najveću glupost, dugmad za košulje, pa da se na tom poslu obogatiš – kaže Lakićević.

Ne zna se ni kad, ni pošto

Podsetimo, predsednik Republike Aleksandar Vučić je prilikom predstavljanja remontovanih Migova najavio mogućnost vraćanja redovnog vojnog roka od 2020. ili 2021. godine. Mediji su odmah podsetili na procenu prethodnog ministra vojnog Zorana Đorđevića da bi za tako nešto trebalo izdvojiti oko 600 miliona evra. Đorđevića su zatim demantovali i aktuelni ministar Aleksandar Vulin i Vučić, koji je rekao da bi za vraćanje obaveznog vojnog roka trebalo izdvojiti od 90 do 130 miliona evra, u zavisnosti od toga da li bi trajao tri ili šest meseci.

Nije precizirano na šta bi tih 90, 130 ili 600 miliona evra bilo utrošeno, ali je Đorđević još 2016. godine, iznoseći procenu od 600 miliona evra, upozorio da trenutno u vojsci nema kapaciteta za smeštaj, oblačenje, opremu i sve ostalo što bi trebalo u prvoj godini. Dodajmo i da je iz Ministarstva odbrane za N1 potvrđeno da je trenutno u izradi studija o svim modalitetima i mogućnostima vraćanja obaveze služenja vojnog roka, uz podsećanje da vojni rok nikada nije ukinut već je odlukom Skupštine Srbije od januara 2011. godine obaveza redovnog služenja vojnog roka obustavljena.

Duga istorija malverzacija

Istoričar dr Vladan Jovanović sa Instituta za noviju istoriju Srbije za VOICE ukazuje da je nabavka vojne opreme i naoružanja opšte mesto u svim korupcionaškim aferama od srpske kneževine pa do Drugog svetskog rata. Malverzacija u poslovima sa vojskom je, kaže, bilo čak i u “zlatno doba srpske demokratije”, kako se naziva decenija između Majskog prevrata i Prvog svetskog rata.

– Osnovni problem sa međuratnom korupcijom bio je taj što je ona sistematski “sejana” sa najvišeg nivoa: iz dvora i vlade. Pregovori o nabavkama vođeni su u tajnosti, mimo parlamenta i javnosti. Gotovo nijedna afera nije okončana sudskom presudom, a najveći broj nije ni ušao u pravodusudni sistem već je “rešavan” pred anketnim odborima i sličnim političkim komisijama. Uloga Milana Stojadinovića u cementiranju korupcionaškog sistema (i u poslovima sa vojnim nabavkama) u novije vreme se iz nekog razloga potcenjuje i mitomanski maskira njegovim “privrednim uspesima” koje je i sam agresivno i svakodnevno reklamirao putem radija, štampe i putujućih izložbi sa grafikonima svog “ekonomskog čuda”. Istovremeno, Jugoslavija je prema ekonomskim pokazateljima toga doba bila na začelju Evrope, zajedno sa Portugalijom – kaže Jovanović.

Ko hoće, može u vojsku odmah

Svi zainteresovani za služenje vojnog roka u mogućnosti su to i sada da učine bez ikakvih problema. Sve neophodne informacije objavljene su na sajtu Ministarstva odbrane.
– Na dobrovoljno služenje vojnog roka sa oružjem u Vojsci Srbije i za kurs za rezervne oficire Vojske Srbije, mogu se prijaviti kandidati muškog i ženskog pola koji u tekućoj godini navršavaju od 19 do 30 godina života – navodi Ministarstvo odbrane.

On podseća da se nakon pogibije kneza Mihajla politička moć iz dvora premestila u neformalne klanove bogatih porodica Hadži-Tomić i Babadudić, koji su imali svoje ljude u vrhu uprave i pojavljivali se naizmenično kao “sponzori” različitih ministara i pretendenata na vlast.

– Prilikom nabavke opreme za 60.000 vojnika 1873. godine, poslovni ljudi iz klana Babadudića pojavili su se, po ustaljenom mehanizmu, sa nižim cenama tek nakon završene licitacije. Potom je vojni ministar Jovan Belimarković sklopio ugovor sa njima iako su čoja, šinjeli i obuća bili izuzetno lošeg kvaliteta. Ova afera je jako loše odjeknula među seljaštvom, što je priznao i sam knez Milan Obrenović – navodi Jovanović.

Bakić: Potreban redovan, obavezan vojni rok

Sociolog Jovo Bakić ocenjuje da je, po svemu sudeći, vlast radila istraživanje javnog mnjenja i videla da je većina građana za uvođenje vojnog roka. On za VOICE kaže da je i sam pristalica redovnog vojnog roka, kao jedne od tekovina Francuske revolucije, jer uz prava i slobode, građani imaju i obaveze, poput vojnog roka.
– I prava i slobode sutradan mogu biti ugrožene. A građanin je, pod uslovom da zaista uživa prava i slobode, vrlo zainteresovan da ih brani i to je uzajaman odnos građanina i države. Naoružanog građanina vlast može da se plaši, onog koji ne zna da rukuje oružjem, što će se iko plašiti – kaže Bakić, dodajući da priča o vojnom roku ne bi trebalo posmatrati iz dnevno-političkog ugla.
Međutim, navodi Bakić, u konkretnom slučaju ne sme se isključiti ni mogućnost da su u prvom planu ipak interesi potencijalnih vojnih liferanata, interesno povezanih s vlašću.
– To nimalo ne bi moglo da iznenadi bilo koga ko zna kako funkcioniše društvo u Srbiji i koja je veza između vlasti i bogataša. Ali, mislim da je pitanje malo veće specifičlne težine da bi se samo raspravljalo na tom nivou šta vlast hoće, a šta neće – ukazuje Bakić.

Podseća dalje na Aferu Rašić-Vlajić iz 1908. kada su dvojica pukovnika srpske vojske, zadužena za procenu kvaliteta topovske municije omogućila uvoz škarta iz francuskih fabrika. Tri dana kasnije vojni ministar Stepa Stepanović podneo je ostavku. Jovanović dodaje i da je početak Prvog svetskog rata obeležila Peskarska afera iz jula 1914. kada je u mlinu industrijalca Konstantina Popovića za srpsku vojsku samleveno žito lošeg kvaliteta i uz to pomešano sa peskom kako bi dobilo na težini.

– Popović je osuđen na četiri godine zatvora, ali je kao rezervni oficir ostao na slobodi zbog ratnih uslova. U obnovljenom sudskom procesu posle rata, on je oslobođen krivice na osnovu falsifikovanih dokaza, dok je afera zataškana – kaže Jovanović.

Afere sina Nikole Pašića

Jovanović navodi da je u sred rata došlo do šverca platine Nemačkoj u koji su bili umešani sin Nikole Pašića, Radomir, i sekretar srpskog poslanstva u Parizu prof. dr Mihajlo Gluščević. Radomir Pašić imao je zapaženu ulogu i u aferi s konzorcijumom “Omnium Serbe”, koji je 1921. godine ponudio Kraljevini SHS izgradnju velike fabrike oružja u kojoj bi, u narednih 25 godina, 51 odsto vlasništva bilo u francuskim rukama, dok je jugoslovenska država trebalo da uloži početni kapital, obezbedi besplatno zemljište, železničku vezu, popust na transport robe, uvoz neophodnih komponenata oslobođen carine i kontrole i sl. Upravljali bi “inostrani stručnjaci”. Međutim, štampa je otkrila da je prava namera “Omnium Serba” bila da u Kraljevinu SHS uvozi rashodovano francusko naoružanje iz rata koje bi se delimično doterivalo u novoj fabrici i potom kao “novo” prodavalo jugoslovenskoj vojsci.

– Među ostalim saučesnicima u aferi pominjani su tadašnji ministar vojske Milivoje Zečević, bivši ministar saobraćaja Velizar Janković, te ministri Milan Stojadinović i Vojislav Janić. Značajan akter afere bila je i Engleska trgovinska banka na čijem je čelu bio Stojadinović – objašnjava Jovanović. Svega par godina kasnije izbila je i afera oko uvoza 500.000 engleskih pušaka i municije preko pomenute francuske banke u koju su ponovo bili upetljani Radomir Pašić i Vojislav Janić, dodaje Jovanović. Podseća i na naftnu krizu iz 1932. koja je totalno blokirala vojsku, a čiji uzročnik je bio petrolejski kartel na čelu sa bratancem dr Stanka Švrljuge, dotadašnjeg ministra finansija. Jovanović ističe da je, usled nestašice vune 1940. žandarmeriji pretila opasnost da ostane bez novih šinjela, pa je raspisano nekoliko licitacija za nabavku čoje. Tadašnji predsednik vlade DragišaCvetković je ličnointervenisao da se posao vredan 2,2 miliona dinara ustupi dvema firmama tadašnjih “tajkuna” iz Leskovca i Vučja.

– Period kojim sam se do sada bavio pokazuje da je u uslovima atrofije državnih institucija korupcija uvek pravilo, a ne izdvojen slučaj. Većina pomenutih afera je nastala kao plod tajnih pregovora najviših nosilaca vlasti sa inostranim i domaćim preduzetnicima i “investitorima” – ističe Jovanović.

Dalibor Stupar (VOICE)